Арена

МИЈАТ ГАЋИНОВИЋ, СРПСКИ ФУДБАЛЕР ИЗ ШАМПИОНСКЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
Борба као закон у спорту
Кореном Требињац, рођен у Новом Саду, са младом репрезентацијом Србије био је првак Европе (2013) и првак света (2015). Вредне резултате имао у „Војводини” и „Ајнтрахту”, потом преко „Хофенхајма” стигао у атински „Панатинаикос”. Данас носи дрес АЕК-а. Још у породици је научио да се успех мора изборити радом и посвећеношћу. Тако и данас наступа на јужном шпицу Балкана, надајући се да ће га то вратити у репрезентацију, чија му се садашња игра и филозофија веома допада

Пише: Дејан Булајић
Фото: Приватна архива

Мијат је играч нарочитог искуства. Дуго већ, прави фудбалски печалбар, који је стекао драгоцена искуства играјући у јаким европским лигама, а може да се похвали и наступима које је остварио у дресу са националним грбом, пре свега у млађим категоријама. Подсетимо – Мијат је део генерације која је 2013. и 2015. заблистала пуним сјајем освојивши титуле на првенствима Европе и света.
– То је непоновљиво искуство које је помогло свим члановима наше екипе у даљем сазревању. Помогло нам је, међутим, и да схватимо колико спортски успеси значе нашем народу. Управо то је за мене било својеврсно откриће. Спортски успеси су еликсир за наш народ који је претрпео толико мука и невоља

Усталили сте се у грчком клупском фудбалу. После позајмице из „Хофенхајма”, носили сте дрес „Панатинаикоса”, а сада са успехом играте у АЕК-у?
Одлично се осећам у Атини. Пре свега зато што су ме добро прихватили. Менталитет људи је ближи нашем, лако се разумемо, а посебно је важно то што сам се усталио у тиму, осим у периоду кад сам се опорављао од повреде. То је много боље него да чекам прилику са клупе, као што је био случај у „Хофенхајму”. Наравно, свестан сам да је немачка лига много јача од грчке, али то не ремети утисак о начину на који се тренутно развија моја каријера.

Шта Вас је усмерило према грчком фудбалу?
Пре свега, то је лига у којој има квалитета. Доста је искусних странаца, Грци улажу у своје клубове. Амбијент одише нарочитом страшћу и традиционалним ривалитетима. Мени је посебно било привлачно то што у грчком шампионату постоји плеј-оф у ком наступа шест најбољих екипа. То је још десет јаких утакмица, у кратком периоду, које су право решето у борби за сам врх.

Улога стандардног првотимца много ће Вам значити у настојању да се  наметнете и репрезентативној селекцији?
То је један од разлога што сам прихватио промену средине. Можете бити на било ком месту, у било ком великом тиму, али ако немате континуитет игара, све вам то мало значи. За играча је најбитније да је стално на терену, у такмичарском ритму. Најбољи клуб је онај који вам то омогућава. Моја жеља да обучем репрезентативни дрес није спорна. Уосталом, за репрезентацију ме вежу неупоредиве успомене и сигуран сам да још увек имам шта да јој дам. А за то је потребно играти редовно и зато сам ту где јесам.

ЗАСЛУЖИВАЊЕ СРЕЋЕ

Утисци о ономе што је репрезентација већ остварила?
Битније и од самог пласмана на Светски шампионат је начин на који је то урађено. Било је задовољство гледати наш тим. Играо је отворен, фајтерски фудбал, без калкулација. У таквој ситуацији и срећа вас погледа, јер је заслужите. Не треба бити ни превише критичан према наступу на Мондијалу, од ког су многи више очекивали. Видимо, уосталом, да је нови циклус квалификација поново добро почео.  Без икакве сумње, ово је период у ком наш репрезентативни фудбал показује да није само за епизодне улоге и да можемо да очекујемо много више.

Зашто  репрезентација претходних година није бележила сличне резултате?
Најчешће су се, у вези са тиме, појављивале критике на рачун играча. Свачега смо се наслушали, од тога да нећемо да играмо пуном снагом, до тога да на припреме долазимо да би се забављали у Београду. Све су то бесмислице. Ево, сада се види да исти играчи показују сасвим другачије лице. Није моје да говорим зашто то нису радили раније. Много тога је јасно само по себи онима који нешто више знају о фудбалу, али је ипак најбитније да је екипа прорадила и да у томе треба уживати.

Да ли српски фудбал, са лигом, клубовима и организацијом какву има, може да, у дужем периоду, створи респектабилну репрезентацију?
Ту се већ појављују очигледни проблеми. Мало је у нашој земљи клубова који су способни да створе квалитетне тимове. Вероватно су финансије основни проблем, али то заиста прети да угрози целину нашег фудбала. Наиме, ми смо увек имали доста добрих фудбалера, али они су веома брзо одлазили у иностранство и углавном се више нису враћали. Највећи број клубова тавори са саставима осредњег квалитета, са изузетком „Звезде” и „Партизана”, мада и он ове године има много проблема. Наду, ипак, улива пример „Чукаричког”, ТСЦ-а, па и „Војводине”, и надам се да то неће бити приче на кратке стазе. За добру слику нашег клупског фудбала треба више. Премало је јаких утакмица и то долази до изражаја када наши клубови изађу на евро-сцену. Треба нам јача лига, а за то је потребно и много више новца.

НАЈБОЉЕ ТЕК ДОЛАЗИ

Каква је онда будућност српског фудбала?
Наш фудбал зависи од тога колико ћемо добрих играча направити од бројних талентованих дечака које имамо, а то је веома захтеван посао. Следећих година би требало много тога да урадимо на побољшању инфраструктуре и стручног рада. И једно и друго је подједнако важно за будућност српског фудбала. Објекте на којима се игра и тренира треба модернизовати, а тренерима пружити прилику да се образују и усавршавају, а посебно онима који раде са млађим категоријама.

Верујем да себе видите у националном тиму на следећим окупљањима?
То је моја жеља, међутим, не очекујем да ће ме ико позвати ако то не заслужим. На мени је да својим играма и понашањем у клубу покажем да се на мене може рачунати. Хоће ли то бити довољно... видећемо.

Јесте ли задовољни начином на који се развијала ваша каријера?
Јесам. Много тога сам до сада остварио, на терену и ван њега. Играо сам у тимовима и лигама који су ми пружили прилику да се докажем и утолико више развијем. Резултати које сам остварио ми импонују. Са друге стране, стекао сам веома корисна искуства и мимо фудбала. Обишао сам добар део света. Упознао различите људе, културе, научио језике, тако да могу рећи да ми је фудбал пружио и више него што сам слутио да ће. Али најбитније је да је много тога преда мном и да тек очекујем најбоље ствари у својој каријери.

Колико је ваша породица имала утицаја на ваше сазревање, пре свега отац Владимир, који је и сам био истакнути фудбалер?
Породица ми је много помогла. Подржавали су ме, храбрили, али посебно је важно то што су ми стално сугерисали да се до резултата може доћи само великим трудом и да све што стекнем, мора да буде плод стрпљивог и упорног рада. У овом времену, у коме превладава став да се лако могу остварити велики циљеви, њихова упутства су ми помогла да кренем јединим могућим путем – путем великог рада и одрицања. Захвалан сам им на томе.

Шта бисте посебно издвојили у својој каријери?
Можда би то био Франкфурт. Тамо сам провео пет сјајних година. Имали смо одличну екипу, момци са разних страна света, међу њима доста Балканаца. Био је сјајан амбијент, а и резултати су били добри. Осим тога, у Франкфурту сам стекао породицу, у том граду су ми се родила деца и када бих бирао место које ми је донело највећа задовољства, онда би то, без сумње, био тај град. Томе бих свакако додао и чињеницу да се међу Немцима не гледа превише строго на поразе и победе. Они то мирније прихватају, за разлику од нас, или рецимо Грка, који су темпераментнији. Зато је код Немаца пресија нешто мања, без обзира на већи квалитет лиге.

***

Пут
Мијат Гаћиновић (Нови Сад, 1995) тренутно наступа за атински АЕК. Током каријере играо је и у требињском „Леотару” (као јуниор, 2010) „Војводини” из Новог Сада (2010–2015), у „Ајнтрахту” из Франкфурта (2015–2020) и „Хофенхајму” (2020 – 2022) из којег је прешао на позајмицу у атински „Панатинаикос” (2022). Са младом репрезентацијом Србије освојио је титулу првака Европе (Литванија, 2013) и титулу првака света (Нови Зеланд, 2015). За сениорску репрезентацију Србије  дебитовао је 24. марта 2017.

***

Каљење карактера
Ко је више утицао на ваш борбени карактер – породица или спорт?
Утицај је обостран. Породица ми је нудила сталну поуку да се без борбе не може остварити ништа, а када сам ушао у спорт видео сам то на делу. Спорт је веома захтеван и нема протекције. Без упорности се не може стићи далеко. Рано улазимо у такмичарски ритам, рано одлазимо у иностранство, тамо је неопходно бити бољи од домаћих играча да би се опстало, тако да је борба закон за све који имају озбиљне амбиције у спорту.

***

Завичај
Колико сте везани за завичајни крај?
Веома. Волим своје Требиње, али, нажалост, ритам наших обавеза је такав да не могу често да га обиђем. Углавном је то летња пауза, када је Требиње и најлепше. Тада се сретнем са друговима из детињства, пријатељима. Завичај је потпуно посебан. Осећаји који нас везују за родни крај су неупоредиви у односу на све оно што кроз живот касније откријемо.